Ekonomisti u SAD-u počinju da govore o „bezgrešnoj dezinflaciji“. Ovaj novi koncept tvrdi da kada je inflacija uzrokovana problemima u lancu snabdevanja – kao što su neusklađenost potražnje/ponude, poteškoće u obezbeđivanju proizvoda iz Kine, problemi sa lukama, energetska inflacija izazvana ratom u Ukrajini, i tako dalje – Federalne rezerve nemaju učiniti bilo šta da smanji stopu inflacije; inflacija će se smanjiti sama od sebe kada se problemi snabdevanja reše – kao što je to neizbežno tokom vremena.
Na primer, špediteri su proveli veći deo prošle godine žaleći za rastućim cenama okeanske otpreme i dok su brodovi čekali danima da se istovare kada stignu na odredišnu luku. Ali SHIFEX, indeks špeditera, nedavno je zabeležio najnižu stopu okeanskog prevoza između Kine i luke Long Bič za 24 meseca — stopu od 3.500 dolara za prenos kontejnera od 40 stopa. Ovo je pad od 80% na godišnjem nivou.
Kada Federalne rezerve SAD-a (Fed) veruju da je inflacija previsoka, one podižu kamatne stope. Povećanje kamatnih stopa dovodi do toga da proizvođači odlučuju da se odreknu kapitalnih investicija; usporavanje izgradnje; pad prodaje bele tehnike, automobila i kamiona; i pritisak na banke. Na kraju, ovo usporavanje ekonomske aktivnosti talasa se kroz privredu. Ponekad se postiže „meko sletanje“, a privreda ne uranja u recesiju. Ali često su rezultat recesije.
Dakle, pitanje za ekonomiste je koliki će se deo stope inflacije od 8,3% smanjiti sam od sebe, jer je uzrok uglavnom problem u lancu snabdevanja? Ali vodeći ekonomisti, poput Pola Krugera i Džozefa Politana, zaključili su da besprekorna dezinflacija neće rešiti problem. Fed će morati da podigne stope. Stopa inflacije je toliko visoka da je Fed signalizirao da će agresivno i nemilosrdno podizati stope dok inflacija ne bude pod kontrolom. Ukratko, recesija je vrlo verovatna.
Postoji priručnik za kompanije koje se suočavaju sa recesijom. Teško je prognozirati pad tražnje. Signali imaju tendenciju da zaostaju za onim što se dešava na tržištu i kompanije imaju tendenciju da sporo smanjuju proizvodnju. Dakle, ako se čini da je recesija verovatna, kompanije moraju da pogreše na strani konzervativne prognoze, da budu spremne da otpuste radnike pre nego kasnije i da počnu da povlače svoje sigurnosne zalihe.
Mnoge kompanije rade na uštedi gotovine tako što sporije plaćaju svojim prodavcima. Ovo treba da se uradi pažljivo, kompanija mora da se pobrine da svoje ključne prodavce ne prisili na bankrot. U međuvremenu, rešenja za upravljanje rizikom u lancu snabdevanja mogu se koristiti za praćenje finansijskog zdravlja upstream dobavljača, tako da se alternativni izvori snabdevanja mogu odmah obezbediti ako su ključni prodavci u nevolji. Aplikacije za upravljanje rizikom u lancu snabdevanja počele su da rešavaju veoma težak problem identifikovanja i nadgledanja dobavljača nekoliko ešalona uzvodno u njihovom lancu snabdevanja.
Čini se da je rastuća nezaposlenost neizbežna. Takođe postoji ispravan i pogrešan način za rešavanje otpuštanja. U jednoj sveobuhvatnoj anketi od 1.000 nedavno otpuštenih radnika, 65% kaže da je njihov poslodavac mogao bolje obaviti posao rešavajući otpuštanja. Što se tiče obaveštenja, većina radnika veruje da otpuštanja uvek treba da se saopštavaju lično, a ne virtuelno. Amerikanci žele najmanje dva meseca otpremnine, ali samo 27 odsto otpuštenih radnika prima otpremninu.
*izvor: logisticsviewpoints.com; foto: unsplash.com
