Priča jedne Iranke: od taksija, preko autobusa, sve do kamiona

Kakve veze ima rod sa tim? Strastvena u vožnji, Merjam Fajaz je bila odlučna da se pridruži svom mužu na putu. Njena upornost se isplatila. Evo price ispričane njenim rečima.

Uvek sam želela da imam profesiju koju nijedna druga žena iz mog okruženja nikada nije radila. Uvek sam želela da budem poznata žena, rekla je za portal iru.org, Merjam Fajaz.

Pol nema nikakve veze sa nečijim veštinama i sposobnošću. I muškarci i žene mogu da rade bilo koji posao, i jedni i drugi mogu da sednu za volan. Svako ima određene sposobnosti. Ljudi samo to moraju otkriti.

Dok sam odrastala, sve moje igračke su bile neka vrsta vozila, „igračke za dečake” kako se kaže. Kad sam malo porasla, molila bih tatu da mi dozvoli da vozim. Ali postati profesionalni vozač nije baš bilo na stolu kao tema.

Tada sam upoznala svog muža, koji se takođe jako bavio automobilima. Vozačku dozvolu je dobio za mesec ili dva od početka našeg braka. To me je motivisalo da odem i uradim isto.

Upozorio me je da biti vozač autobusa može biti izazov. Ali to me nije razuverilo.

U početku sam želela da postanem taksista. Ali iz taksi udruženja su mi rekli da nemaju nijednu taksistkinju. Rekli su, „nemoguće je biti žena taksista“. Rekla sam im da „sve nemoguće može postati moguće“. Na kraju sam uspela da počnem da radim u taksi agenciji za školsku decu pod okriljem taksi organizacije.

Ali stalno sam govorila svom mužu da želim da dobijem autobusku dozvolu i da mu se pridružim na putu. Za mnoga putovanja potrebna su dva vozača (dva člana posade).

Mogu se usuditi da kažem da sam bila prva Iranka koja je dobila dozvolu za teška vozila. Nije bilo lako. Rekli bi mi: „Zašto želiš dozvolu za teška vozila?“ Uvek sam im davala isti odgovor, „jer sam strastvena za ovu profesiju“.

Posle dve godine konačno sam počela da radim sa suprugom. Ali to je bio popriličan kulturni šok za ostale učesnike u saobraćaju. Nikada nisu videli ženu vozača autobusa. Izgovorili bi mnogo negativnih, obeshrabrujućih stvari. Ali ja bih ih jednostavno ignorisala. Na jedno uho uđe, na drugo izađe.

Od autobusa do kamiona

Bila sam zaljubljena u međunarodni transport. Zaista sam želela da vidim različite zemlje zajedno sa svojim mužem. Dakle, posle decenije vozača autobusa, prešli smo na transport.

Neko vreme smo radili na otvorenim kamionima, ali smo shvatili da to nije za nas. Morate biti strastveni u onome što radite.

Radije smo vozili kamione hladnjače (hladnjače) ili vozila s ravnim platformama. To je dovelo do toga da smo dobili naše međunarodne putne isprave kako bismo mogli da radimo u inostranstvu.

Onda se dogodilo nešto strašno. Tragično sam izgubila sina i dragu snaju u saobraćajnoj nesreći. Posle toga više nisam mogla da radim. Potpuno me je odvratila vožnja.

Posle nekog vremena, odlučila sam da se pokupim i suočim sa svojim demonima. Moj sin je uvek bio veoma ponosan na moju izdržljivost i posvećenost. Nisam mogla učiniti ništa što bi povredilo njegovu dušu. Tako sam polako ponovo počela da radim…

Profesionalna vožnja nije uvek laka. Ali to je nagrađivan izazov. Volim ovu profesiju.

*izvor: iru.org

Pročitajte i...